Kakvo zadovoljstvo je kad svoju predstavu možete da odigrate na sceni jednog takvog pozorišta kao što je Duško Radović. Mala scena, crvena sedišta, divne svlačionice i otvoreni saradnici.
Posle kratke probe na sceni i pokušaja da se setimo svog teksta (ipak je dosta prošlo od poslednjeg igranja), vazduh se punio nekim slatkim elektricitetom. Ovo je bilo otvoreno gostovanje, sa publikom koja prvi put gleda inkluzivnu predstavu i koja ne zna šta da očekuje.
Kada je počela, predstava je samo tekla…Naši glumci su bili odlični, i na sceni i van nje. Osećalo se uzbudjenje publike, njihove reakcije, uzdasi, aplauzi.
Završila se. Publika nas je čekala ispred scene. Svako je želeo da nam kaže svoj utisak, da to podeli sa nama, da se zahvali. To veče je veče prepuno emocija. I sa naše i sa satrane publike. Napunili smo pozorište ljubavlju.
P.S.Čak smo završili i na blogu jednog tate iz publike 😉
https://epiphanyasd.blogspot.rs/2016/11/performances.html?m=1
